MOJE LEPO DETINJSTVO


KRUŠKA  ŽITNJAČA

 Živo se još sećam jutra... Događaja... Žitnjače... I sada, kada zažmurim slike se ređaju jedna za drugom...

      Prethodnog dana padala je kiša, ali nebo se toga jutra sasvim razvedrilo, Sunce je zasjalo, i njegovi zraci kroz tanko staklo okna našli su put do mog lica i probudili me.

      Imala sam sedam godina, bilo je leto, đački raspust. To leto smo mi deca mnogo vremena provodili kod bake i deke u Gačanima u Glušcima. Pored nas troje, bate Milenka, Cece i mene, tamo su bili brat Zoran, tetka Ankin sin i Ljuban Sestričin, brat iz Bijeljine. Voleli smo da se družimo i uživamo u našim nestašlucima.

     Odškrinula sam vrata od sobe... Taman da izađem, ponovo se okretoh... Na krevetu, poput sardina popreko poređani, s nogama na klupi, mirno su spavali... I sad vidim tu predivnu sliku usnulih lica, čujem njihovo disanje i osećam toplinu zagrljaja u snu... Pre nego što sam se iskrala iz sobe, ispod suknenog pokrivača gde smo spavali, stavila sam jastuk i bosih nogu, samo u noćnoj košuljici, istrčala u zagrljaj toplom jutru. Nebo je bilo vedro, Sunce je odskočilo i milo grejalo. Sve oko mene bilo je umiveno. Zlatasti zraci ljeskali su se u preostalim kapima rose na travi i lišću drveća. Srce mi je zaigralo kada sam se setila plana koji sam juče smislila. Pogled mi se zastaklio  na obližnjoj kruški...

 Žitnjača... Stajala je u okućcnici, bliže furuni, a dalje od bunara. Vrh joj štrčao visoko u nebo. Guste grane koje su gotovo vodoravno rasle iz stabla, bile su kao lestve, a krošnja je bila toliko široka da su grane na jednoj strani dodirivale vrh poljske furune, a na drugoj se preplitale sa granama mlade jabuke adžinke.

     Poželela sam dase odmah popnem na nju i osmeh mi ozari još neumiveno lice. Popeti se na prelepu žitnjaču bilo je pravo zadovoljstvo. Deda Živko, ukucao klinove u stablo da bi se mi, njegovi unuci lakše verali. Koliko puta sam već bila na njoj. Razgranale grane mamile su me u zagrljaj. Na jednoj od njih bila je ljuljaška od dedinih štranjgi, tek prethodnog dana napravljena, još neistegnuta, neizlizana. Pogledala sam radosno u zrele plodove. Mislila sam: ,,Neće to baka zameriti, neće primetiti... moja baka Živana. Zasmejaće se ona od dragosti, sve će se oriti.“ Njoj jedna kruška, dedi, tetka Dadi, tetka Joki, Sestrici, tetka Anki, seji jedna, mmmeni... Bati, Ljupčetu, Zoranu... Od ostalih se može skuvati džema i džema.

      Kofa kraj bunara bila je puna vode. Dva, tri zamaha rukama i hladna, čista voda, osvežila je moje lice. Kapljice su mi ostale na trepavicama, razlivale se po obrazima, a sa dlana sam usrkivala pitku vodu. Otresla sam ruke, oslobodila kosu iz pletenice i začas sam bila na granama kruške. Popela sam se na vrh brzo i spretno kao veverica. Tamo su plodovi bili najzreliji. Otkinem prvu žitnjaču koja mi se nudila iz zeleniša i zagrizem. Slatki sok mi se slivao niz bradu. Dok sam tako „slatko“ razmišljala, kako će se baka, deka, tetke, seka i braća radovati kruškama što im berem, već sam pojela četvrtu. Brojala sma samo one koje sam pojela, one druge su se našle u noćnoj košuljici. Otkinula bih i slistila i petu da me nije trgao tresak. Ugledala sam njih četvoro. Bata je uzimajući jednu od mnogih pritki koje su bile naslonjene na poljsku furunu zakačio lopatu za iznošenje žara iz furune i njom oborio svo kolje za paradajz, žarač za izvlačenje žara, čak i veliko drveno korito. Kako se to pušilo!!!

      Zatečena, posmatrala sam ih iz mog skrovišta. Dlanom desne ruke sporo sam brisala slatku bradu i usta, a drugom rukom sam pridžavala košuljicu. Čvrsto stežući kolenima deblo na kojem sam sedela, bezbedno sam se smestila među bogate grane i čekala da vidim šta su smislili.

      Na čelu ove, još od ranog jutra kikotave družine bio je bata Milenko, najstariji i najviši, najsmejanog lica, tršave plave, skoro bele kose, sladak i sa crvenim ušima. Uzdignute glave probijao se prvi u majici i gaćama što mu je mama sašila. Nosio je pritku sav važan kao indijanac sa lukom i strelom, spreman za borbu. Svetlana, Ceca moja seka bliznakinja, mršavica i nežnica u identičnoj noćnoj košuljici, jer nam je majka uvek isto šila, ukorak je išla za Milenkom sa raščupanom dugom pletenicom na desnom ramenu, a Ljuban i Zoran u novim štraftastim muškim pidžamama. Već su bili ispod žitnjače.

Ceca reče: „Hoću bato ja prva“
Bata Milenko: „Ja sam najstariji i gotovo! Tačka!“ Ljupče i Zoran su bili više posmatrači događaja. Bata je prišao do najniže grane na kojoj su se nalazili sočni plodovi. Udarao je pritkom granu... Jedna, dve, tri, četiri... kruške su padale i pljuskale o zemlju. Ljubomir, Zoran i Svetlana su od lepote prizora u momentu samo gledali, zijali u visinu, ali već sledećeg trenutka užurbano kupili željene plodove.

       Sva sam pretrnula... Šćućurila sam se na rašljama u strepnji da me ne vide. Srećom, visoka, gusta krošnja zaklonila je moju malu priliku u njoj, a njihova žurba da pokupe kruške, spasla me od njihovih pogleda. Odahnula sam. Nisu me videli. Dok su odlazili pričali su međusobno o tome kako će mile ukućane, rođene, iznenaditi kruškama, ali tek pošto baka i deka dođu sa njive. Gledala sam ih sa malo ljutnje, zbog pretrpljenog straha, ali sa puno ljubavi, jer su i oni mislili na mene.

       Noćna košuljica, već uveliko isflekana, bila je puna krušaka. Sredinu sam joj uhvatila učkurom čije sam krajeve okačila na desno rame. Tako je sadržaj u njoj bio podeljen na dva dela. Ruke su mi bile slobodne. Polako i obazrivo sam se spuštala. Sigurno sam smešno izgledala. Da me je neko posmatrao, video bi me kako štrkljavih nogu, mršavih ruku i golog tela do polovine leđa, grlim stablo u položaju žabe, tražeći klinove. Jednog momenta, zastala sam i zasmejala se. Moje bele svilene gaćice su me jedine štitile od hrapave kore, jer se sadržaj u košuljici u obliku lopte, okrenuo na leđa. Zbog smeha bila sam u opasnosti da kliznem telom i da se izgrebem, ali uhvatila sam se za klinove, ispružila noge i napokon bezbedno sišla.

       Potrčala sam prema kući, kruške su treskale u ritmu. Srećna i zadovoljna šmugnula sam u kuću, kroz poluotvorena vrata. Dragoceni sadržaj iz košuljice, prosula sam po bakinom i dekinom krevetu i pokrila ga svečanim ćilimom-bakinom ponjavom. Podigla sam ponjavu, legla u mirisnu slamaricu glasno izgovarajući molitvu zahvalnosti Bogu dragom, znajući da me njih četvoro neće čuti, jer je krevet bio u sobi do mečara.

      Možda zbog ranog ustajanja, cvrkuta ptica, lepote jutra, blaženstva sreće u meni, ponovo sam utonula u san. Ne znam koliko sam spavala, učinilo mi se tren. Probudile su me bakine reči: „Ustanite pućpure moje, unuci moji, evo, baka vam žitnjače nosi.“ U polusnu sam se nasmešila i okrenula na drugu stranu. Okrećući se, zakačila sam nogom jednu od sakrivenih krušaka. Kroz glavu mi je prošla misao, koja mi je grejala dušu... Možda je to bila baka, mozda seja i braća... Ali ja znam da su to bila naša srca, ljubavlju povezana, koja su htela da iznenade žitnjačama jedni druge istog dana.

Biljana Zablećanski