O MILENKU ZABLACANSKOM

IGOR MIKLJA , DRAGI IGORE HVALA TI BEZGRANIČNO , BATA TI JE BIO VELIKI PRIJATELJ A MENI SI OSTAO DRAG I UVEK ĆE TAKO BITI JER SI  OSTAO MILENKOV PRIJATELJ KOMUNICIRAJUĆI I POSECUJUCI NJEGOVU PORODICU

DRAGI MIKLJA BATA JE UVEK TU
ON JE BIO I OSTAO LJUBAV
A LJUBAV JE VEČNA

SVE DOK SMO MI
I ON ĆE BITI  TU
A KADA MI NE BUDEMO TU
SA NJIM ĆEMO BITI
I ONDA ĆEMO MI BITI TU
ZA NJIH SA KOJIMA SE VOLIMO

Bilja  Milenkova sestra
Brat  Milenko i  njegove sestre Zablaćanski -Zablecanski

MOJ DIVNI BRAT MILENKO ZABLEĆANSKI - ZABLAĆANSKI I NJEGOV PRIJATELJ IGOR MIKLJA

Oni koji nedostaju
Igor Miklja

Čitanje naslova u kulturnoj rubrici lista Politika, da je Leskovačko pozorište završilo 2016. godinu, izvođenjem predstave ’’Mušica’’, italijanskog dramaturga Anđela Rucantea, oživelo je kod mene emocije i sećanje na jedan davni susret u Londonu 1995. Tada sam leto proveo u Birmingemu sa svojim prijateljem, Savom Miloševićem, koji me je zamolio da mu pomognem u prvim mesecima njegovog boravka u Aston Vili u koju je prešao iz beogradskog Partizana. I menadžeru Aston Vile, Brajanu Litlu se ta ideja dopala, tako da sam se našao u nekoj ulozi pomoćnog trenera, prevodioca. Pripreme su bile naporne i pred početak sezone u Premijer ligi dobili smo jedan slobodan dan i odmah odlučili da ga iskoristimo za odlazak u oko 150km udaljeni London.

Mnogo ljudi iz Beograda, iz moje generacije, je tada bilo u Londonu. Odlučio sam se da pozovem svoju drugaricu iz detinjstva, iz bloka 29, Vanju Karas koja je već nekoliko godina živela i radila u tom gradu. Obradovala se kad sam joj najavio dolazak. Bila je nedelja i čim smo se sreli, Vanja nam je predložila da pogledamo jednu našu predstavu koja se igrom slučaja prikazivala tog dana u Londonu. Rekla je još, da su upravo nastupali i to uspešno na čuvenom pozorišnom festivalu u Edinburgu. Ja i Savo smo se zgledali. Nije nam baš bilo po volji da slobodan dan u Londonu provedemo gledajući neku našu predstavu. Ipak, Vanja nas je ubedila i tako smo mi u neobičnom ambijentu nekog ogromnog dvorišta gde se predstava igrala, odgledali ’’Mušicu’’, koju je režirao i u kojoj je igrao, Milenko Zablaćanski. Bili smo oduševljeni a posle predstave smo nastavili druženje sa glumcima. Tako smo se potpuno slučajno upoznali ja i Milenko. Taj naš susret je proizveo kasnije i nekoliko zajedničkih emisija i 2 tv serije. Još važnije, proizveo je veliko drugarstvo. Nekoliko meseci kasnije u okviru novogodišnjeg programa 3. Kanala, zajedno smo kreirali trosatni šou program skrivene kamere, ’’Bez ljutnje molim’’, koji je bio ubedljivo najgledanija emisija na svim televizijama. Imali smo grdne muke da urednike novogodišnjeg programa ubedimo da nas puste da snimamo uopšte. Skeptični, dali su nam studio za snimanje u nenormalnom terminu od 1 do 6 ujutro! Snalazili smo se da poznati gosti nekako dođu, izmišljajući da je to prva zajednička postdejtonska američko-srpska emisija u slavu mira i da zbog vremenske razlike sa Amerikom ide tako kasno! Nismo ni mi sami sanjali da će od svega ispasti toliki hit. Čak, da ih nazovem i naše ’’žrtve’’, Yu grupa, Keba, Neda Ukraden, Dejan Tomašević, Zoran Kalezić, Dimitrije Bjelica, grupa Regina itd. su se zadovoljni javljali po emitovanju serijala.

Kasnije sam sa Milenkom radio tv seriju ’’Groznica subotnje večeri’’’, a godinu dana kasnije snimili smo mnogo ambiciozniju satiričnu seriju od 8 epizoda, ’’Noć i dan’’, čije je emitovanje prekinuto posle prve ili druge epizode, sad se ne sećam. Bila je 1996/97 i čuveni studentski protesti. Tadašnji urednik je smatrao da se satira u seriji odnosi na kritiku stanja u zemlji i vlasti i jednostavno je prekinuo emitovanje. Mi se jesmo šalili ali je to bilo bezazleno. U svakom slučaju, Milenku se zahvalio a ja sam bio suspendovan do daljnjeg, što je potrajalo par godina. U neku ruku sam i zahvalan tadašnjem rukovodstvu RTS-a, jer da nije bilo te suspenzije, pitanje je da li bi ikada završio Pravni fakultet.

Ali da se vratim na Milenka. Zajednički rad i problemi kroz koje smo prolazili su stvorili nešto mnogo vrednije a to je drugarstvo. U životu na prste jedne ruke možete da izbrojite prave prijatelje a meni je Milenko bio jedan od tih. Nismo se uvek slagali. Umeo je da plane i da se naljuti na mene ali bi i tada govorio da mu ja dođem kao mlađi brat, pa mi zato oprašta.

Od 2000. ja sam bio urednik 3. Kanala a Milenko je postao zvezda mnogih popularnih tv serija. Stalno smo se dogovarali da nešto zajedno uradimo ali nikako nismo nalazili vremena. Konačno smo se usaglasili da probamo da snimimo film čiji bi zaplet bio upravo u snimanju skrivene kamere gde slučajno otkrivamo neku veliku tajnu zbog koje svi počinju da nas jure. Dogovor je bio da po prolasku Nove godine 2008. i Božića, prionemo na posao. Obojica smo planirali da se malo odmorimo u tih nedelju dana od Nove godine do Božića. Milenko se nestrpljivo spremao da krene na Zlatibor gde je velikim trudom uspeo da sagradi kuću. Trebao mu je odmor a i te godine je imao stresnu situaciju sa odlaskom oba roditelja na onaj svet. Negde pred Novu godinu, započeli smo kao i uvek našu kasnu šetnju po Dorćolu. Pričali smo neobavezno, pozdravili se i krenuli kućama. Posle par sekundi, Milenko me je pozvao glasno. Bili smo udaljeni već nekih dvadesetak metara. Uzviknuo je: ’’Mnogo je nezgodno kad znaš da si sledeći!’’ Ja sam začuđeno pomislio u sebi, o čemu on priča! Kristalno jasno se sećam tog trenutka. Bio je to poslednji susret mene i Milenka. 5.januara 2008. neko mi je javio da je u povratku sa Zlatibora, Milenko imao strašan sudar i da je u komi u Užičkoj bolnici. Nadali smo se čudu ali je moj prijatelj preminuo 22. januara.

Juče smo proslavili Božić, dan koji provodimo u krugu porodice i mislimo na prijatelje. Milenko nije sa nama fizički ali dok god je njegove divne porodice i nas koji smo ga poznavali živeće u osećanjima koja su mnogo više od sećanja. Nedostajaće. A kada ti neko nedostaje kao suprug, otac, brat, prijatelj, to znači da nije zaboravljen, da pomisliš na njega i da je tu negde..






.